Kada je dete bilo dete

izvor

Kada je dete bilo dete mesec i kiša imali su pažnju koju zavređuju. Baš kao najmanja rupa na asfaltu i kamenčić kraj puta. Kišne bare! Događaj koji podrazumeva festivalsko slavlje. Kada bi samo moglo bez specijalne festivalske odeće – gumenih čizama i kabanice. Kada je dete bilo dete znalo je kako mirišu zemlja, blato i pesak i kako je uzbudljiv osećaj kada ti malena kišna glista golica dlan. Dok neko veliki nije uzviknuo „ne to“ i „bljak“. Kada je dete bilo dete osećanja su bila čista i legitimna. Smenjivala su se brzinom svetlosti i svako osećanje bilo je važno i snažno. Kada je dete bilo dete suze su prirodna pojava. One su stalno. One su POTREBA. Kroz suze deca rastu. Ne od kiše. Svet velikih preosetljiv je na suze. Kada je dete bilo dete govorili su mu „nije to ništa“ i „prestani“. „Evo ti petnaesti po redu plišani poni, samo nemoj plakati“. Kada je dete bilo dete zagrljaj ne menja sve, ali znači mnogo toga. Tu sam. Razumem te. Uz tebe sam. Možeš da mi veruješ. Volim te. U redu je. Kada je dete bilo dete oči su bile ogromne. Prostor za čitav kosmos i bezuslovnu ljubav. Kada je dete bilo dete imalo je moć da prašta, prašta, prašta. Posramljivanje, kritike, vikanje, neslušanje, nepristojna očekivanja, teret uzdizanja njegovog lika i dela do zvezda. Kada je dete bilo dete imalo je neutoljenu žeđ da ga, oni koje bezuslovno voli, vole samo zbog toga što je tu. Žeđ koja ostaje zauvek. Kada je dete bilo dete biti autentičan je k’o od šale.  Kada je dete bilo dete osećaj sebe je otkriće života. Reći NE, izreći ga lično, jasno, direktno, jer možeš, jer te NE štiti. To je umelo dete kada je bilo dete. Planulo bi u vatru radi DA sebi samome. U svetu velikih stvari se shvataju lično, a lične granice se traže i ponovo uče. Jer dete je često slušalo: polako, ne tako, ne možeš to, ne umeš, ne smeš, to nije lepo, ne budi, ponašaj se. Sve dok je od Ja jesam ostalo samo Ja. Razlika između Jesam i Ja široka je čitavu svesnost. Svet velikih je svet pravila. Skockanih. Raspoređenih u fioke. Upakovanih u kutije s mašnicom. A u kutijama svakavo nešto ništa. Pravila bez predumišljaja. Bez preispitivanja. Dete prirodno sledi jednu zakonitost – ja sam tvoje ogledalo.

izvor

 Svet velikih je svet kontrole i igre moći. Strah – pritajena vodilja velikih. Njihov mod. A dete, kada je bilo dete, imalo je potrebu za rukom da ga vodi. Kroz put sazrevanja. Drhtave su i znojne ruke sveta velikih. Put sazrevanja je i njihov put. Kada je dete bilo dete svaka pahulja, mrvica hleba, svaka reč imala je istu vrednost, istu težinu. U svetu velikih reči se dele olako. Kao da ne ostavljaju rane. Kada je dete bilo dete ono nije umelo drukčije nego da BUDE. Manipulacija. Oklopi. Šminka. Oruđa sveta velikih. Deca ne znaju za to. Dete voli da se maskira, ali dete ne nosi maske. Za dete je cirkus egzotični doživljaj pod šatorom, ne svakodnevica. Živeti bajku je očas posla. Jer tamo još postoji nada da je svet velikih bezbedno mesto. I lakše je plašiti se duhova i čudovišta pod krevetom.

izvor 

Kada je dete bilo dete biti u sada i ovde jedino je mesto u prostoru i vremenu. A ne tamo neka filozofija i nedostižnost. Reći volim te, reći ne sviđa mi se to, jer to tako jeste. I to je moglo dete kada je bilo dete. Nevino, iskreno, samo po sebi. BUDNO.

izvor

NEUSTRAŠIVO. RANJIVO. Imati dušu deteta jedino je imati koje čoveku treba. Ukrasti ili povrediti dušu deteta najgori je zločin protiv čovečnosti i najveća pretnja miru u svetu. Kada je dete bilo dete prisutna je suština. Živi se izistinski. Veliki su narasli tu i tamo u visinu. Manje ili više u širinu. Sve dalje od centra. Sve dalje od deteta koje su bili. Kada je dete bilo dete savršenstvo je imalo šansu. Samoostvariti se. Živeti mudro. Sve je to mogućnost. Ona se javlja se iz trenutka u trenutak. Svaki put kada se jedno dete rodi. Kada je dete bilo dete cilj nije uzbudljiv koliko otkrivanje, istraživanje, prevazilaženje sebe. Za to su potrebne suze. One drže u mestu. Na zemlji. Blizu sebi. Kada je dete bilo dete mod postojanja je igra. Radoznalost je njen pogon. Svaki kutak u prostoru, svaki trenutak u vremenu je igralište. Ali dete je prečesto slušalo: polako, ne tako, ne možeš to, ne umeš, ne smeš, to nije lepo, ne budi, ponašaj se. Smernice uz koje je dete raslo. Prva godina. Dete je raslo sve više u visinu. Druga godina. Tu i tamo u širinu. Treća godina. Sve dalje od centra. Četvrta godina. Sve dalje od sebe. Godina peta. Dete nije imalo izbor nego da se preda svetu velikih. Kada je dete bilo dete njegova granica je tamo gde počinje odgovornost. Ona je u rukama velikih. Drhtave su i znojne ruke velikih. Kada je dete bilo dete najveća sreća je zvuk potpetica koje dovode mamu i tatu kući s posla. Biti zajedno. S najvećim veličinama sveta velikih. A u svetu velikih sreća stalno izmiče. Nikad nije dovoljna. Dete je raslo u krilu kulture. Pod krovom predrasuda. Tamo gde je pravilo da se pravila razlikuju za decu i velike. Veliki mogu da viču, dete ne. Veliki mogu da udare, dete ne. Veliki mogu da ne čuju, dete mora da sluša. Veliki govore: ne ne ne ne ne, a dete je kažnjeno zbog neću. Dete je raslo i poraslo, ali nikako da odraste. Oči su mu se smanjile. U njima više nema mesta za bezuslovnu ljubav, tek za koju zvezdu padalicu. Veliki teže prepoznaju sazvežđa i ne ide im orijentacija u prostoru i vremenu. Jer oni žive na raznim mestima, na čitavom kontinuumu vremenske dimenzije. Odsutnost je puls velikih. Jer jedanput kada su se otuđili od sebe kao deteta nisu imali kud nego da lutaju. Oni su u željama koje nisu ostvarili. U bolu koji nisu preboleli. U zamisli nekog boljeg sutra. U kajanju za nekim pogrešnim juče. U težnji da budu slobodni, u miru sa sobom i svetom oko sebe. Kao da nikad nisu imali velike oči s prostorom za ceo kosmos i bezuslovnu ljubav. Kao da nisu bili mudri po prirodi. Ranjivi i hrabri.

izvor 

 S one strane njihovog pogleda to dete još čeka da ga primete. Da ga uvaže. Baš kao i dete koje veliki drži za ruku. Kome čita priču pre počinka. Od kog se istina ne može sakriti. Jer DETE JE PRISUTNO. Kada je dete bilo dete učilo je da hoda, da izgovara reči, da ne preispituje dva plus dva. Da se navikava na strah, kontrolu i igru moći. A onda, da u toj igri nestaje. I nestajući da gubi šansu da odraste. Kada je dete bilo dete svojim spontanim postojanjem ukazivalo je velikima na put koji doseže bistrinu i svetlost. Ali u svetu velikih toliko je stranputica, da ne prepoznaju put kojim se raste izistinski. Veliki su zaslepljeni mnogim treba i mora. Ubrzaj, nije dovoljno dobro, nećeš uspeti, ne umeš, ne smeš, ćuti, ne budi, ne iskači van šina, ne švrljaj preko linije. Zaradi više para. Sagradi veću kuću. Radi više. Budi produktivniji. Ako ne uspeš, ne vrediš. Svet velikih je svet dece s ranama. Dece koja su navukla oklope da zamaskiraju ranjivost. Uverene u to da je ona prepreka, a ne spas. S neutoljenom žeđi da ih vole samo zbog toga što su tu.

izvor

 Velikima su se oči smanjile, ali još uvek mogu da se zagledaju u velike oči deteta. I da progledaju u odrazu ogledala. Da zaborave na trenutak sve uloge koje igraju u ovoj predstavi, obrišu znojnu šaku i čvrsto uhvate ručice podignute ka njima. Uperene da pokažu pravac kojim ne mogu same. Pravac u kom postoji sloboda od iluzije kontrole. Tamo gde je stvarnost. U barice. Do ranjivosti. Do trenutka u kojem je dete ponovo rođeno. Do šanse da svet velikih napokon odraste.

 

Inspiracija za tekst i preporuka za Maminih pet minuta: http://www.reverse-angle.com/deutsch/filme/katalog/timeline/ww-1/wingsofdesire/wings-of-desire.htm

 

Dok je učim da zakopčava sandale…

Čitam i ja mnogo, seminarim, zanimam se za razne cake, metode, dosetke u vezi s „vaspitanjem“. Najčešće se, ipak, sve završi na tome da uvežbavam da se pitam, ne šta i kako raditi, već šta i zašto se dešava. Odgovori tada kao da sa neba padnu. Dobro dođu i te tehnike, cake, ne kažem, ali samo ako mi Dušika u datom trenutku veruje.

Najneposrednije uvide koji pogađaju u središte mete pružila mi je, ko drugi nego Dušika. Ona je moje ogledalo, njeno ponašanje je odraz onoga što vidi, što oseti. I zato pre nego najboljim i najkreativnijim tehnikama sveta, uvreženim stavovima stručnjaka i babazofijama, ja VERUJEM DUŠIKI. Moja dužnost jeste da u Dušiki rasplamsam doživljaj poverenja u svet koji je okružuje, a sva lepota je u tome da verujući njoj izgrađujem ponovo poverenje u svoju prirodu otuđenu svetom koji nas okružuje.

Da li ste primetili kako deca prepoznaju i reaguju na naša osećanja, stanja, energiju ispod naših postupaka i reči? Mi smo odavno zaslepljeni, izgubljeni, a deca – što su mlađa vid im je slabije zamućen. Deca vide srcem, reče Mali Princ. Smejemo se dok se igramo zajedno, ali dete oseti kada nismo autentični i prepozna da unutar sebe brinemo, tugujemo, plašimo se. Pokazaće nam to time što će ono plakati, lepiti se za nas, promeniti mišljenje hiljadu puta u sekundi, ignorisaće nas.

Nemam apsolutni sluh da kao Dušika prepoznam i najmanji ton koji kvari melodiju i harmoniju našeg odnosa. Al’ zato Dušika s nepogrešivom preciznoću napipa olabavljenu strunu i ton koji iskače. Ja posle dođem kao štimer majstorica, iako se često osećam samo kao šegrtkinja.

Verujem njenom sluhu. Verujem Dušikinoj potrebi da ispere pundravce suzama, da ih istrese iz čakšira lupajući nogom o pod, da ih propusti kroz grlo kao zmaj vatru. Od Dušike učim da ne utišavam muziku kad dođe deonica za skakanje u ritmu lupanja srca, stezanja u stomaku, u grlu. Neisplakane suze zadržavaju svakojaki talog. Od Dušike učim da kad mi se plače, plačem i da ne krijem to od nje. Let’s dance!

Zahvalna sam tim velikim plavim očima koje me iznova bude i opominju: „Brini o sebi“. Što sam više  u dodiru sa svojim potrebama, željama, stavovima to ih bolje razlikujem od potreba i stavova drugih i spremnija sam da njih i njihove potrebe prihvatim i razumem. To je od neprocenjivog značaja za roditeljstvo, ali i za život uopšte. Jer u meri u kojoj sam u kontaktu sa sobom adekvatnije odgovaram na Dušikine potrebe. U onoj meri u kojoj je moj odgovor na Dušikine potrebe pravovremen i odgovarajuć, na pozornici igramo lake komade. 

Roditeljstvo je dvosmerna ulica, odnos recipročnosti. O roditeljstvu najčešće razmišaljamo kao o odgajanju dece, ali je roditeljstvo možda još i više odgajanje sebe. Dok je učim da zakopčava sandale, Dušika me uči da živim u sada i ovde. Kada mi se ne sviđa nešto što čujem iz njenih usta, onda to korigujem kod sebe.

Možda baš zbog toga što otkrića o nama samima, do kojih dolazimo analizirajući naše postupke i odnos s drugima, mogu biti neprijatna i bolna, biramo da saniramo posledice, krpimo, lepimo šta je slomljeno. Ipak, takva otkrića, ma koliko bolna bila, zapravo su oslobađajuća. Bude nas i osvešćuju. S jedne strane je korenje, ali s druge je dodir s nebom. Nikad nije kasno da zalijemo, presadimo zemlju, počupamo osušen list, orežemo suve i trule grane da bismo rasli u suštinu i u visinu. Smatram da smo dužni da sakupimo toliko hrabrosti da „ispravljamo krive drine“ u sopstvenom postojanju i ponašanju jer time svoju decu oslobađamo naših stega, okova, ograničenja, tereta, našeg bola i povreda koje su nama učinjene. Nije lako, jer nam se neretko osećaj krivice ispreči na tom putu, kao i potreba da praštamo sebi i drugima koji su nas povredili. Dok oproštaj ima isceljujuću i lekovitu moć, osećaj krivice je stranputica.

Kada osećaj krivice, zamenimo osećajem odgovornosti na putu smo da iskusimo nepodnošljivu lakoću roditeljstva. Detetu nije potreban savršen roditelj i šarene laže. Detetu je potreban roditelj koji oseća, misli, greši, ispravlja, uči, živi, raste, brine o sebi i svojim potrebama. Više od svega, detetu je potreban roditelj koji je sigurno utočište, hrabri vođa, sidro toliko snažno da drži u mestu brodić usred oluje. Da bi bio takvo sidro, potrebno je da zna od kakvog je materjala sazdan i šta su mu slabe tačke. A potrebno je da taj roditelj ima i svoje utočište, svoje sidro ili barem pomoć i podršku sa strane da bi, s vremena na vreme, mogao da se „resetuje“. Istovremeno, dete ne treba da bude naše sidro nikada, ali možemo mu dopustiti da se iskusi kao jedro na vetru, pokaže nam nove vidike i povede nas u neka nova otkrića. Posebno ona kojih smo se oduvek plašili. Pa, srećan put!

Ukras na dan

Volim decembar. Što su novogodišnje pripreme intenzivnije, gužva veća, svetla šarenija, jače osećam poziv iznutra. Ne pravim novogodišnje rezolucije, zahvaljujem se darovima vrednim buđenja svakoga dana u ovoj, za mene jubilarnoj godini. Svemu što me je radovalo i svemu iz čega sam učila.

Volim decembar, jer tada sve miriše na kolače, cimet i kuvano vino. Decembar je sav od zagrljaja i druženja. Magičan. S ukusom pečenog kestenja. Volim što u decembru simbolično kitimo jelku ukrasima koje pravimo.

Neki su od glinamola. Presvučeni dekupažom i bojeni akrilnim bojama. Uz druženje s tetkom.

Tu su i papirne kugle i šarene krep zmijuljice. Preklapale smo crvenu i plavu traku  – levo, gore, desno, dole – dok nismo stigle do njihovih krajeva. Dušika je onda uhvatila krajeve traka, podigla ručicu, a iz nje se u pravcu poda izmigoljila Šarka. Kakvo iznenađenje i oduševljenje je usledilo. A potom i čitavo selo šarenih zmija.

Pravile smo papirne cvetiće, zvončiće i srca od kartona. I naravno šargarepu za Duška Dugouška.

Deda nam je umesio figure od gipsa, a mi smo bojile.

Umesto ukrasnih traka i lanaca iz radnji, pronašle smo crvenu vrpcu na koju smo nanizale zlatne dugmiće iz bakine čarobne kutije.

A od ping-pong loptica napravile smo lampione.

Ukrase dopunjavamo iz godine i godinu. Baš ove rodila se vila Anđelka.

I tako… Jedna posve autentična i zabavna jelka uveseljava naš dom. Priča milion priča. Prkosi komercijalizaciji praznika, podseća na darove ljubavi, druženja, bliskosti i povezivanja. Na ono vredno i dragoceno. Na dela kojim ukrašavamo naše živote dan po dan.