Nepodnošljiva lakoća roditeljstva

Vozimo se Dušika i ja do igraonice na drugaricin rođendan. Nema mesta za parkiranje. Celih pola sata vozamo se okolo, raznim uličicama. Konačno, ponestane mi strpljenja i kažem joj da možda neću uspeti da parkiram auto i da ćemo se vratiti kući.
Na to ona meni, smirenim i vedrim tonom, ali prilično uverena u ono što govori, reče: „Ne brini mama, pa naći ćeš ti mesto, nemoj da odustaneš! Hajde mama, možeš ti to, ne odustaj!“.
Srce mi u momentu ispunilo cele grudi i osmeh mi izmileo na lice. I baš se, eto, desilo da tik ispred nas jedan automobil oslobađa parking mesto. Smestismo se tu i moje dvoipogodišnje dete uzviknu: „Jeeeeeee, mamice, uspela si!“.

give-me-five-6361474„Uspele smo, ljubavi! Hvala ti na podršci, mnogo mi je značila!“

Ponekad primetim da preispitujem svoje stavove, da dovodim u sumnju svoju roditeljsku kompetenciju, razmatram alternative za situacije u kojima je došlo do šuma u komunikaciji, do prekida kontakta, do slabljenja povezanosti. I ne mislim samo na odnos mama-dete, već i na tata-mama, tata-dete, mama-dete-tata… I onda se desi „parking-situacija“, kada shvatim da mogu mirno da spavam.

Kada se u roditeljstvu oslanjate prevashodno na vezu koju gradite sa detetom, kada težite tome da osluškujute stvarne potrebe deteta, da puštate dete da vas uvuče u svoj svet, u svet u kojem je ono istraživač, a vi mentor, kada negujete odnos uzajamnog uvažavanja i poštovanja ličnog integriteta i dostojanstva, odnos jednakosti između ljudskih bića, ali odnos za koji ste jedino Vi odgovorni, dejstvo vaših postupaka obično nije trenutno vidljivo. A zašto je važno da bude vidljivo? Pa nije, ali se to u svetu u kojem živimo nekako očekuje, podrazumeva. Navikli smo tako. Zapravo, ako ne vidimo trenutne efekte naših roditeljskih postupaka, nismo sigurni da li je „lekcija“ doprla do deteta. Skloniji smo tome da primenjujemo vaspitne mere i disciplinske postupke koji rezultate daju ovde i sada, ređe razmišljajući o njihovim dalekosežnijim posledicama. Lakše li je odmah kazniti dete zbog istrčavanja na ulicu, nego li ga neprekidno nadzirati i koristiti svaku pogodnu priliku za priču o pravilima i opasnostima saobraćaja?

sundjer mozakMalo dete sve upija, sve prima, baš sve što mu ponudite, baš sve što mu se nađe na dohvat čula. A ono ne ume da bira. Ume samo da oseća. Pritom, ono ne zna šta i kako oseća. I tu mu je, takođe, potrebna Vaša pomoć, da otkrijete i imenujete osećanje, da mu ga pojasnite i da mu dozvolite da bude sa tim osećanjem.

memoriesMožda je ponekad lakše podviknuti, pripretiti, zabraniti, nagraditi, ali ja biram da jačam svoje strpljenje, da učim, da osluškujem, da ređe perem sudove i da se mnogo mnoooooooooogo igram.

Izvinite, ali sad moram da idem, Nosonja se zaglavio u blatu i Pinkica me zove da joj pomognem da ga izvučemo. A da bismo stigli do njega prvo treba da pređemo preko mosta slagalice i da popunimo rupe u mostu odgovarajućim oblicima. Onda još i da pronađemo kanap, kran ili nešto čime ćemo Nosonjića izvući iz blata. Nimalo lak zadatak i valja se potruditi. Pa drugar je u nevolji…

„Ne brini Nosonjiću, stižu drugari, izvući ćemo te, možemo mi to!“

Advertisements

4 thoughts on “Nepodnošljiva lakoća roditeljstva

  1. Čarapice каже:

    Drago mi je da sam našla ovaj blog.
    Kao (relativni) novajlija u ovom važnom zadatku, često sam na raskrsnici, zbunjena i napuštena kao mali miš. A treba da budem uzor, vodič, podrška. Teško je to o čemu pišete, jako teško. Ali se ide ka tome dan po dan, vežbom, strpljenjem, od malih nogu, jer sada je lakše, pa dok porastu i znaju malo više, onda smo uigrani i sigurniji na tom terenu… Valjda. 🙂
    Veliki pozdrav i čitamo se!

    Liked by 1 person

  2. nina2vatre каже:

    Preko „Čarapica“ dođoh ovdje i sviđa mi se. Prvo sam čitala onaj tekst o stereotipnim načinima smirivanja plača, i to mi je baš sjelo. Ovdje sam u nekom „hmmhmm“ fazonu.
    Moj slučaj – živim sama sa dvoje male djece. Jedno ima 3 god. 5m., drugo 1 god. 9m. Ja nemam vremena za neke natenane metode, ja moram biti efikasna u momentu. Baš sam skoro imala situaciju „istrčavanja na ulicu“. Da sam ja sama sa jednim djetetom, to se ne bi moglo dogoditi. S njih dvoje blesica koje svako gura na svoju stranu, desilo se. I ne smijem dozvoliti da se ponovi, jer moja pažnja je podijeljena. Naravno da se trudim, ali ne mogu biti toliko sigurna u sebe da dozvolim da još jednom to proba. Dobila je po guzi, mala.
    Mislim da to nije strašno. Važno je da nije nešto što se dešava inače, tako da ona zna da je to nešto posebno nevaljalo kad je čak mama tukla guzaru.
    Šta znam, valjda hoću reći da se ne može biti isključiv. Nije da želim zagovarati batinu i strogoću kao vaspitni model, ali ne mogu se ni odreći toga.

    Свиђа ми се

    • cecerlema каже:

      I najbolji greše :). Suludo bi, mislim, bilo da očekujemo da budemo savršeni u bilo kom smislu, pa i kao roditelji. A da je lako, zaista nije, ni tamo gde su oba roditelja prisutna, kamoli gde je samo jedan. Aktuelni društveni i životni pritisci, čini mi se, nisu skrojeni po meri roditelja i porodice i tim je još teže. Ipak stojim čvrsto s uverenjem da nam je jedino odluka potrebna da bismo se zauvek ratosiljali batina. Možda se ona katkad i potkrade, ali tada ću na to gledati kao na svoju trenutna slabost, a ne jedini mogući izlaz ili najefikasnije rešenje. OK, desilo se, nije smak sveta. Hajde da vidim zašto se desilo, o čemu sam mislila, kako je moglo drugačije. I onda, idemo dalje, u nove pobede, nova otkrića i nove greške ;).

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s