Najbolji interes deteta nije da bude centar sveta​, niti poslušno po svaku cenu

 

Izvor

Nekad se znao red i ko sedi na čelu stola. Biti poslušan bila je vrlina. Bilo je jasno ko je koga rodio, pa samim tim i čija je poslednja.

A danas? Roditelji, vaspitači, nastavnici, odrasli uopšte izgubili su moć, neki bi rekli autoritet. Pozicioniranje deteta u centar sveta izvuklo je na videlo razmaženost u svoj svojoj veličini, doprinelo porastu javašluka.

Iz dosta tekstova na koje nailazim na internetu stičem utisak da se slika o roditeljstvu tako nekako polariše – na dobro i loše roditeljstvo, pri čemu je dobro obično ono što je tradicionalno, a loše ono što je novo, pri čemu je tradicionalno ono što se može podvesti pod autoritarno, a novo ono što se predstavlja kao popustljivo. Iako autoritarno ima dosta veze s kontrolom nad ponašanjem dece, a popustljivo s nepostavljanjem jasnih granica, čini mi se da to ima malo veze sa starim i novim.

Sve to nekad i sad, staro i novo, dobro i loše doživljavam kao jednu veeeeeeliku iluziju. I pitam se – u čijem je interesu da se ta iluzija održava? Krajnosti verovatno postoje, ali i čitav spektar nečega između. I to nije nešto što je bilo nekad, već nešto što postoji oduvek. Moje pitanje ima veze sa tim šta društvenim sistemom dominira u kom trenutku i za čije interese se sistem kroji. Čemu služe konvencije na papiru i slova zakona, dok život teče prema nepisanim pravilima?

A porodica je i sama sistem. I to ne bilo kakav, već osnovna gradivna jedinica društva. Kao društvena jedinka vi ste maleni šrafić u sistemu. Ali kao roditelj, vi ste rukovodilac sistema. To je činjenica koja ozbiljno utiče na vašu poziciju moći u odnosu na pozicije na višim granama. Jer, ne odgajate samo vaše dete, već šrafić ili više šrafića „velikih“ sistema. Pa šta ćemo da radimo s tom, nimalo naivnom, pozicijom moći u ulozi roditelja?

Možda, za početak, da je se ne bojimo, da je ne izbegavamo i da je ne zlupotrebljavamo. A da izbegavamo možemo vaspitavanje u stilu prva dva pasosa. Hajde da radimo nešto, ne toliko novo, ali stvarno drugačije. Hajde samo da obavljamo svoju dužnost i da licemerje „velikog“ sistema pretvorimo u realnost – da se uvek i u svemu rukovodimo najboljim interesom deteta. Ne, to ne znači postaviti dete u centar sveta, već naprotiv – graditi zdrave porodične odnose, raditi za opštu dobrobit, za pravdu u univerzumu, za mir u svetu. 

Izvor

Jer nije li najbolji interes svakog deteta na ovoj našoj planeti da bude živo, zdravo, da udiše čist vazduh, da nauči da misli svojom glavom, da je sigurno u svom porodičnom okrilju, srećno među prijateljima, da se čuje i uvažava njegov glas, da bude poštovano kako bi poštovanje moglo da uzvrati i dalje da prenosi, da odlučuje samostalno i uprkos tome šta vi mislili? Znate li sistem koji radi za ove interese? Možda to može biti vaša porodica? Vi možete biti kreator i rukovodilac takvog sistema.

Kada niste sigurni šta radite, a i kada mislite da jeste, možete se zapitati šta je u tom trenutku u najboljem interesu vašeg deteta. To može biti naizgled banalno pitanje – da li je u najboljem interesu mog deteta da sada jede čokoladicu? Ili ozbiljnije – Da li je u najboljem interesu mog deteta da konflikt s partnerom ne razrešavam?

Primetićete da najbolji interes deteta nije isto, a ponekad je čak i suprotno od onoga što dete želi ili misli da je njegov interes. Isto tako, primetićete da to ne znači činiti ono što nam je lakše. Ponekad, to znači pustiti da dete zakasni u školu, da zaboravi užinu, da vam kaže da vas mrzi zbog toga što nije dobilo još jedno parče torte, da nađete mir u sebi onda kada je pred vama vulkan koji je eksplodirao, da vidite sebe. 

Možemo i malo obrnuti pitanje pa preispitivati čiji interesi kolo vode. U čijem je interesu da dete bude poslušno? U čijem je interesu da spremam knjige detetu u ranac? U čijem je interesu izmišljotina da je roze boja za devojčice, a plava za dečake? U čijem je interesu da sprečavam dete da bude ono što je, pa čak i ako je gej, darovito, preosetljivo ili ima smetnje u razvoju? Posebno tada. Zaista, u čijem je interesu kontrolisanje detetovog ponašanja kaznama i zastrašivanjem ili kupovinom bicikla? Kada se to desilo da smo pobrkali lončiće pa da poistovećujemo disciplinu s kaznom i „čvrstom rukom“, a ljubav s popustljivošću i nepostavljanjem granica?

Rukovodeći se prinicpom najboljeg interesa deteta, pre ili kasnije, shvatite da ovaj princip radi u korist i za dobrobit cele porodice. Reč je o principu koji čini da je svaki deo sistema jednako važan. Ako je u najboljem interesu mog deteta i to da sam ja zdrava, a jeste, onda ću da vodim računa o sebi i da nalazim vreme za sebe i ono što je meni lično važno. Niko u porodici nije centar sveta i svako, u zavisnosti od okolnosti, može biti u njegovom centru ili njegova „slaba karika“. Olabavljeni šrafić. Dete koje je bolesno, mama koja je dobila otkaz na poslu, tata koji radi tri posla jer je školovanje besplatno koliko u šali. Razlika između deteta i vas je u tome što vi u potpunosti odgovarate za njega, njegov život i u velikoj meri za njegovu budućnost.

izvor

Kao i svaka pozicija moći, tako i upravljanje porodičnim sistemom može biti zastrašujuće onda kada kao roditelj osećamo da ne znamo ili nismo sigurni šta radimo. A verujem da se svi barem povremeno nađemo u takvoj situaciji. Istovremeno, ne verujem u to da autoritet vredan poštovanja proizlazi iz same činjenice da se nalazimo na poziciji moći, da je to nešto što nam je dato, što se podrazumeva, prenosi s kolena na koleno, već pre nešto što se stvara, gradi i naposletku zaslužuje. Kada se nađe na nesigurnom terenu, pravi autoritet ostaje na njemu, spreman i na to da pogreši, ali i da preuzme odgovornost za nesnalaženje i grešku.

Pravi autoritet vodi srcem i razumom i oči su mu širom otvorene ka spolja i ka unutra.

izvor

Njemu nisu potrebne kazne da bi postavljao granice, a ni skidanje zvezda s neba da bi dokazivao svoju ljubav. On svoj autoritet zasniva na poštovanju integriteta i ličnosti deteta. On se ne plaši da bude vođen najboljim interesom deteta i svestan je da tako ne može drugačije nego da radi u svom najboljem interesu. Dete ga ceni i poštuje zato što tako želi, zato što mu je stalo da udovolji onom ko ceni i poštuje njega, a ne iz straha, slepog povinovanja naredbama i pristajanjem na manipulaciju. 

Mir u svetu nije san, čudo, iluzija. Iluzija je sistem, realnost koju životarimo. Mir u svetu je u svakom od nas, čeka da počnemo da živimo, čeka da progledamo „očima deteta“.